Source: Strast, ravnodušnost i kontrola
Аутор: LethalWarrior
Spreading love and being light in this world becomes extraordinary vision!
Тело ми је уморно, душа мије уморна… Уморила сам се, од свађа, од ћутања и причања, од рада и нерада, од људи и самоће… Уморила сам се, уморила!
Падам у депресивну фазу, не сећам се осмеха на мом лицу ових дана. Шта ме то чини срећном? Зашто мислим да ми срећа зависи од понашања других? Њихово прихватање или неприхватање? Коме? Куда? Бол, плач и лудачки смех… Изневерена сам, али сам изневерила саму себе, саму!
Ниси криви људи! Већ моја очекивања од њих! ОЧЕКИВАЊА!!! Зашто мислим да су ту да ми пруже подршку? Каква црна ПОДРШКА? Опет се борим сама, ОПЕТ! Увек сама, и у томе је поента!
Јесте ли сада срећни? Јесте ли?! Докле вишеееееееееееееееееее!!!! Доклееееееееееееее!??????? Душа ми је уморна, душаааааа! Бори се са ветрењачама, неизговореним речима, отуђеним погледима и неетичким поступцима….
Не могу више овако да себе погађам, да будем жртва, не могу! Бирам да будем победница, недодирљива, равнодушна, самодисциплинована и самопоуздана! БИРАМ! Бирам другачији живот од ваших осредњих! Бирам јер могу да бирам! Бирам јер волим себе и стало ми је до свог живота! БИРАМ!!!!!!
Зашто радимо оно што радимо?
У животу желимо да будемо срећни, али срећа колико год да је универзални појам, просто нема исто значење за свакога. Шта је срећа за вас? Молим, без дефиниција! Шта је срећа за вас пре него што су вам рекли за то?
As human beings we all have our own desires and aspirations ranging in different levels, we pivot our lives around various goals, trying to make our lives better because that’s what a man’s life is , a journey. Now the direction differs,but why do we do what we do? Why […]
via WHY DO WE DO WHAT WE DO? — THE ANATOMY OF LIFE AND LOVE.
U ŽIVOTU ČESTO MORAMO MALO TRPETI DA BI POSLE DUGOROČNO UŽIVALI!
Јадикујеш над животом или господариш? Живи сада и овде, искористи садашњи тренутак, јер ту постојиш!
Skoro sam sa jednom poznanicom pričala o tome kako ima jaku želju da promeni posao. Dugo je na istom radnom mestu na kojem je izuzetno nezadovoljna i slabo plaćena. Razgovor je počeo otprilike ovako:
- Jaooj, Saška, blago tebi. Imaš to tvoje pisanje, lepo ti ide, zarađuješ od njega, ispunjena si…
- Možeš i ti slično sebi organizovati život. Potrebno je samo malo više da se posvetiš toj priči.
- Ma, ne mogu ja. Ja sam jako loša u organizaciji, nemam ni puno slobodnog vremena.
- Slobodno vreme? Šta je to? No, sve se to da srediti. Time management je veština koja se uči.
- Ti i taj engleski znaš dobro. Uff, da ga i ja bolje govorim, sve bi bilo drugačije.
- Ne moraš se ti baviti pisanjem. Imaš puno drugih talenata. Popiši ih na papir, napravi uži izbor i kreni da praviš planove.
- Ma ne ide to tako…
I potom je ponovo krenula da…
Погледај оригинални чланак 1.053 more words
НЕДОДИРЉИВИ
Аххх… зашто је морало све тако? Зашто остављаш такав утисак? Зашто глумиш недодирљивог? Нисам ли те сама тако прозвала, нисам ли ти сама тако тепала? Шта сам то урадила, шта сам то јадила? А тужан си, огорчен животом, сломљен последњом грмљавином… али, ниси сам. Твоји текстови говоре о борби, борби унутар самог себе. Како је то изгледало? Варати некога и бити преварен?
Покушавам да докучим твоје мисли? Учиш ме да се играм са животом, опушташ ме и уводиш у мистериозне одаје тајанственог битисања. Не треба ми мапа, не треба ми претходно објашњење… живот је откровење по себи.
Твоје одбијање ме подстиче. Ко је одбијен овде? Зар ти на прву поруку свиђања, нисам љутито одговорила „Лепо је то.“ И мене би то сломило, сравнило и сломило самопоуздање. Види што је дрска мала? ‘
МАЛА’? Зови ме како желиш. Етикета је неминовна. Али та дрскост се не опрашта. Испричаћу можда некад неком како сам те упознала, како си ме променио..
Деликатно питање, и твоја жеља да будеш први. Куда први? Мушки его и споредна питања. Докле више да се играмо? А све је почела као игра. Од нимало значајне фразе, до бујице створене страсти. Трудим се да не заваравам себе, глумим и ја. Зар нисмо исти, равнодушни? Мада, само онолико колико је потребно да се прикрије… Сви су приметили, нисмо добри глумци, драги…
Лежиш у кревету покрај мене, правиш се да ме не видиш, а и ја тобож слажем ствари. Није више у моди песма, „Стојимо за истим столом, ћутиш ти, ћутим ја“. Видиш, стварамо другачији амбијент, живимо стварност… Тишина пада попут паучине, строго официјално разговарамо. Глумимо сложеност, а тако смо слични и једноставни. Мој Недодирљиви… Заиста си постао недодирљиви.
Иронично, избегавамо додир и заборављамо договор о поверењу. И жеља да се нађемо само у хотелу. Да ли то и ја желим, или си без речи препознао моју потребу? Океј, ха ха ха, „није нам суђено“, рећи ће људи. Али реци ти мени, чему сва та храброст и лудост, када немамо слободу да будемо оно што јесмо?
Никад ближе једно другом. Не осећам нервозу, не скривам поглед, није ми битно што су околности тамо негде сасвим другачије. Сада смо овде, очи у очи, као што сам давно желела. Захтевам од тебе храбрости? Хаха.. а прва је нисам имала. Била сам превише млада, учинио си да сазрим, да заволим себе, сопствено тело, да схватим постојање нечег вишег. Али, ти си само још један мушкарац. Није ли жеља за оргијањем твоја маска, жеља да се тако представиш свету и заплашиш мене, друге.. Хајде, све рупе су исте, дечаче. Ниси још одрастао, твој врцкав ум храни моје мисли.. Хајде, отвори се, реци ми само…
Жена, ратница за своје снове
Загонетан живот малих жена у великом свету. Куда сежу корени сопствених поробљавања? До када ћемо гулити сопствене ланце? Зар је то тако тешко покидати? Како остати свој, после свега? Јесмо ли уопште своје? Зар је једноставно рећи „Слободна сам од свега.“ или има нечег још ту? Колико је само слобода универзалан појам, а тако далек скоро сваком поједницу. Слобода која значи све на овом свету постаје мртво слово на папиру? Које крив за то? Хајде да не осуђујемо никога. Лепо каже наш народ Осудите грех, али не и грешника
Invest In Yourself now 